...ili tako se to (g)radilo sedamdesetih
Post koji sledi je uznemiravajućeg sadržaja i nije za ljude sa slabim živcima. Ni za one koje žive u kućama. Ovo je post samo za hrabre koji su se odlučili za odvažan i riskantan stil života: prebivanje u zajedničkoj zgradi sa gomilom komšija koji se, uglavnom, ne slažu po različitim pitanjima. I za one koji gledaju seriju Vesele sedamdesete. Za nikog drugog. Ako ne spadate u navedenu kategoriju - odmah prestanite sa čitanjem (ili se bar konsultujte sa vašim lekarom ili farmaceutom). Pitate se kakve veze ima blog čije je tema PVC stolarija, hrabrost i TV serija? E pa ima i to poprilično.
Vratimo se u Vesele sedamdesete...
Veliki broj naselja u Beogradu je formiran i građen šezedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Bile su to zaista vesele i "zlatne godine" za mnoge koji su dobili ključeve novih stanova i počeli jedan sasvim drugačiji život u naseljima koja su uglavnom potpuno urbanistički rešena i zaokružena za potrebe svojih stanovnika. A i stanovi - zamislite kako je to bilo sjajno: Sve novo - Od boja na zidovima, preko parketa, plakara, kuhinja do vrata, prozora, vodovodnih cevi... Miris novog se osećao svuda u vazduhu... Jedina mana je bila što su stanovi u zgradama, većim ili manjim i što imaju - zajedničke prostorije: uglavnom podrume i, naravno, nezaobilani hodnik i velika, masivna gvozdena ulazna vrata. I, naravno, stanare različitih naravi.
 |
| Beograd sedamdesetih - Bazeni na Košutnjaku, u pozadini Julino brdo (slika: Stare Slike Beograda) |
Elem, i ja sam se veselih sedamedesetih uselio u jednu takvu zgradu i od samog početka zajedničkog suživota počela su sitna prepucavanja među komšilukom tipa: Komšinice, ti si ove nedelje preskočila da opereš hodnik, nemoj da se to više dešava ili vidi kakva su nam musava stakla na ulaznim vratima... sramota bre - ajde da pravimo spisak za pranje. Naravno, povremene čarke oko pola metra bašte, ili prostora ispred podruma bila su uobičajna pojava tako da ne trošim slova na takve sitnice...
A godine su prolazile... a i decenije...
Sa proticanjem vremena i stanovnici dotičnih zgrada su starili. Neki su počeli da piju lekove za ovo i ono, neki su nas napustili, neki mladi naraštaji se pojavili... takav je život. I, verovali ili ne, i same zgrade i stanovi su ostarili. Ali sa stanovima je bilo lakše - većina ih je renovirana: Stavljene nove plastične vodovodne cevi, pa novi parketi, pa zidovi sa mrežicama, gips, čuda neka, PVC prozori, komarnici i PVC vrata... Dakle, stanovi su prošli bolje od stanara koje je bilo teško "podmladiti" kao same stanove.
I sada dolazimo do kritičnog mesta koje vam je sigurno ostalo u pamćenju: zajedničkih prostorija: hodnika i vrata. Aha... E, tu je nastao horor... Pločice u hodniku su se digle (što smo povremenim individualnim akcijama sanirali lepkom) ali su zato masivna gvozdena ulazna vrata bili stalni izvor razmirica i neslaganja. U "mlađim godinama" - bilo je dosta žalbi da komšije nemaju obzira i lupaju (namerno!) ulaznim vratima da čitava zgrada odjekuje, a kada smo uspeli da usaglasimo stavove i kupimo automat za vrata - onda su nastali drugi problemi. Svakih nekoliko meseci, automat se kvario jer "nesavesne" komšije nisu znale da ga koriste: kada otvore vrata i uđu u hodnik - gurali bi ih dok se ne zatvore. Vrata koja se automatski zatvaraju i guranje baš ne idu zajedno.
Onda su ta mučena vrata od silnih godina na suncu i kiši... zagrevanju i hlađenju jednostavno klonula tj. pala na pločice pa je svako otvaranje postalo test snage jer su grebale po pločicama tužno cvileći... Naravno, automat je isputio duštu tj. ulje, tako da ni on nije bio u funkciji. O zaključavanju ni reči jer se brava pokvarila pre dosta godina.
 |
| Vrata monstrum - uzrok mnogih ranih buđenja, lupanja, zatočenja... |
Pre par godina, posle višemesečnog bildovanja usled guranja i dizanja vrata - rešili smo da zovemo stručno lice, sredimo vrata, automat a i bravu. Bio je to pravi pravcati uspeh - komšije su se složile oko ovih stavki jednoglasno. A onda su svi bili zauzeti danima i nije imao ko da pozove majstora. Ja sam se našao pametan, otvorio oglase i pozvao prvog majstora za vrata na koga sam naišao. Čovek je došao u rekordnom roku, skinuo vrata, brusilicom odsekao nosač istih i zavario na drugo mesto - tako da su vrata naizgled normalno funkcionisala. Promenio je i bravu i cilindar i svi smo dobili nove ključeve. Uredno je isplaćen lepom svotom za svoje angažovanje. Dve trećine posla bilo je rešeno - ostao je samo automat. To je bilo u četvrtak i tada smo se dogovorili da počnemo redovno zaključavanje vrata svake večeri u 22:00.
Dva dana kasnije
Već u subotu, svi smo stajali u hodniku i to u čudu jer... novi cilindar je pukao, ključ se zaglavio... i niko nije mogao da izađe iz zgrade ili uđe. Razmišljati o provaljivanju vrata bilo je iluzorno jer vrata su ZAISTA teška kao tuč. Pozvao sam telefonom majstora, koji mi se javio sa nekog krova u Obrenovcu gde je radio, i kada je sam mu objasnio našu situaciju i urgentnost - rekao je eto mene najbrže što mogu. I zaista, posle dva sata stiže majstor. Upotrebio je brusilicu i dosta znoja da bi nas oslobodio. Onda je konstatovao da je bio u pitanju kineski cilindar i da nije do njega i još svašta nešto napričao, ugradio novi cilindar koji smo mi poprilično platili jer je starinski i domaći... I tako smo se rastali - naravno pošto smo mu platili lepu dnevnicu za:
1. urgentan slučaj
2. rad subotom
Vreme teče i posle par meseci opet se sastajemo i odlučujemo da kupimo nov automat za vrata jer ako se ne pazi - vrata opet lupaju kao u najlepšim danima svoje mladosti. Nema druge. Komšija se ponudio da to uradi jer ide na buvljak... i pretpostavljam da znate šta se posle dve nedelje desilo sa tim automatom... da... upravo to... raspao se na parčiće, a naši troškovi za majstore, automate, cilindre... naravno porasli.
I danas...
Do današnjeg dana, bilo su još 3 takve intervencije oko podešavanja palih vrata, kupovina 2 automata i lepih para datih za sve to. Doduše, nije bilo opšteg zaključavanja i zatvorenog režima kao pre par godina, ali smo svi na oprezu. Vrata su postala samostalo biće koje odlučuje kada će i kako da se ponaša.
A mi zarobljenici, na izgled sitnih troškova koji su narasli oho-ho - mogli smo nova ulazna vrata da kupimo i da nam ostane kusur. Još kada su komšije videle kako je lako i brzo tekla ugradnja PVC ulaznih vrata sa sve automatom u jednoj zgradi u blizini - da prsnu od muke... A kada su čuli cenu koja je bila samo deo naših troškova u prethodne tri godine bila je već žuta minuta.
I tako... Nama se ispunila narodna "Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji" i još ostane zaključan bez mogućnosti izlaska.
----
Ova priča ostaje nezavršena jer ko zna kakva nam nova iznenađenja spremaju ulazna vrata... Ali, i mi se spremamo da njih iznenadimo novom PVC stolarijom... Ali o tome, u nekom drugom postu...
